Ispitivanje mogućnosti univerzalističkog oblika uključivanja s one strane evropskog kulturnog hegemonizma
Katerina Kolozova
Apstrakt: Kritika univerzalizma kao jednog od oblika dominacije i potčinjavanja među brojnim mogućim pozicijama subjekta (identitetskih konfiguracija) koja je centralna u savremenoj teoriji kulture, predstavlja oblik metodološke i ideološke samonormalizacije. U ovom tekstu pokazujem da ukidanje mogućnosti ponovnog promišljanja univerzalizma na neki nov i radikalan način dovodi do samoukidanja mogućnosti radikalne inovacije u današnjoj kulturno-političkoj teoriji i aktivizmu. Tekst, pre svega, govori o onim specifičnim oblicima teorije i aktivizma koji se bliže odnose na probleme integracije kulturno/etničkih, rodnih, seksualnih i migrantskih manjina u dominantne evropske društvene oblike, i bavi se pitanjem evropske kulturne hegemonije, njenom proizvodnjom (balkanske) Drugosti i mogućnošću političkog univerzalizma unutar Evrope koji bi bio s one strane logike evropocentrizma ili bilo koje druge vrste centrizma.
Ključne reči: univerzalizam, kulturni partikularizam, evropocentrizam, Balkan, nestandardna filozofija, proizvodnja Drugosti
Ginekonomije ili obnovljeni diskurs o „polnoj razlici”
Sanja Milutinović Bojanić
Apstrakt: Šta su ginekonomije i šta ih pokreće? Kako se manifestuju i zašto? Da li se radi samo o ženi/ženskom/ženstvenom ili je ipak reč o ženskim libidinalnim ekonomijama koje zajedno s muškim, učestvuju u neprestanoj razmeni u životu čoveka? Podsećajući se diskursa o polnim razlikama, polna razlika se tumači kao komplementarna studijama roda kako bi se izbegle isključive vrednosti esencijalizma i konstruktivizma.
Ključne reči: ginekonomije, polna razlika, studije roda, libidinalne ekonomije
Između „logičkog” i „istorijskog” argumenta: da li Hobsov suveren može biti žena?
Marko Simendić
Apstrakt: Tekst razmatra mogućnost žene u ulozi suverena/suverenke u političkoj teoriji Tomasa Hobsa. Naročita pažnja posvećena je pitanjima da li, prema Hobsovom gledištu, 1) žena može da postane hobsovski suveren, i 2) da li bi ona bila dobar suveren. Iako je Hobsov odgovor na drugo pitanje pozitivan, njegovo odobravanje običaja kao sredstva za utvrđivanje naslednika trona, favorizuje muške nad ženskim naslednicima. Prema tome, ovo pitanje pokazuje tenziju između Hobsovog „logičkog” argumenta o prirodnoj jednakosti muškaraca i žena i takozvanog „istorijskog” argumenta o ulozi (diskriminišućeg) običaja.
Kiborg – nemoguća identifikacija: Dona Haravej sa Žakom Ransijerom
Ivan Milenković
Apstrakt: Ovaj tekst nastoji da pokaže u kojim se tačkama presecaju dva teorijska modela različitih ishodišta: razlikovanje politike i policije Žaka Ransijera i zamisao kiborga Done Haravej. Oba modela se mogu podvesti pod ono što Ransijer naziva „nemoguća identifikacija”, dakle spoj heterogenih struktura, paradoks. „Nemoguće identifikacije” pretnja su svakom postojećem poretku koji počiva na poklapanju formalnog i sadržinskog, prirodnog i normativnog momenta, dakle na mogućnosti policijske identifikacije. Kiborg je, utoliko, iskorak iz policijske logike koja ne može da ga identifikuje ni sa čim poznatim i prepoznatljivim, i otvaranje prostora političkog.
Koreni lavirinta: piksel orgije i rekonstituisanje ljudskog lica
Nikolina Nedeljkov
Apstrakt: Rad predstavlja romane Džefa Nuna i Stjuarta Houma kroz kritiku sveta u kome je osećajnost postvarena, seksualnost vulgarna, razigranost ugrožena, a duhovnost zbunjujuća. Takva slika inspiriše viziju reanimirane humanosti i individualnosti kroz sintezu čitanja, pisanja i društvenog aktivizma. Elementi u pomenutoj kombinaciji međusobno su uslovljeni solidarnošću i stvaralaštvom. Termin postfuturizam simboliše osciliranje između melanholije i nade na mestima gde se ukrštaju vremenske ose. U radu su korišćene ideje jana jagodzinskog (2004) u cilju oslikavanja kulturološke i emocionalne dinamike u aspektima romana koji ispituju nivoe/vrste stvarnosti i pojam drugosti. Analiza je kontekstualizovana u okvirima kritičke teorije Mekenzija Vorka (2007), koja stavlja akcenat na problem spektakla u društvu i istražuje granice slobode. Kroz prizmu Bodrijarove misli (1988) tematizovana su pitanja depersonalizacije i dehumanizacije u masovnoj kulturi koja je zasnovana na profitu i uticaju medija. Promišljanje i obnavljanje individualnosti i duha zajednice ovde je predstavljeno u svetlu ideja Feliksa Gatarija (1999). U tesnoj povezanosti sa tim je teorija Svetlane Bojm, koja nudi ideje u vezi sa rekonstituisanjem subjektivnosti. Fokus rada je istraživanje potencijala društvenog konstrukta kao osnove za remiks taktika pisanja-čitanja i kulturološke stvarnosti.
Zovem se mazohizam: Vanda i Leopold fon Zaher-Mazoh – ime, žena, žanr
Biljana Andonovska
Apstrakt: Rad problematizuje pitanja identiteta, vlastitog imena i pseudonima, intertekstualnosti, autorstva, ispovedanja i emancipacije u kontekstu nastanka i diskurzivnih transformacija mazohizma krajem XIX i početkom XX veka, s posebnim naglaskom na pitanja žene u mazohizmu i ženskog mazohizma. Analiziran je odnos nekoliko ključnih aktera ovog procesa i njihovih (inter)tekstova: medicinsko-forenzička studija Psychopathia sexualis (1886) Riharda fon Kraft -Ebinga, tvorca termina mazohizam, roman Venera u krznu (1870) Leopolda fon Zaher-Mazoha, eponima mazohizma, i posebno Ispovesti (1906) Vande/Aurore fon Zaher-Mazoh, Leopoldove bivše supruge. Okvir za razumevanje ovih izvornih tekstova obezbeđuju Delezova „ginocentrična“ (re)vizija mazohizma i Fukoove teze o diskurzivnim „ritualima“ ispovedanja/priznanja i scientia sexualis devetnaestog veka. Naznačen je smisao koji Ispovesti Vande fon Zaher-Mazoh imaju u nadrealističkom antiromanu Bez mere (1928) Marka Ristića, gde se prvi put pojavljuju u srpskoj književnosti, kao i neki dalekosežniji zaključci o mazohizmu (ženskog) teksta/pisma.
Ključne reči: mazohizam, sadizam, žena, vlastito ime, pseudonim, ispovest, Vanda i Leopold fon Zaher-Mazoh, Kraft-Ebing, Marko Ristić
„Muškarci sa ženskim osobinama”: o problemu maskuliniteta na početku dvadesetog veka u Srbiji
Milan Miljković
Apstrakt: U radu se predstavlja tekst srpskog pedagoga Sretena Adžića, posvećen problemu takozvanih muškaraca sa ženskim osobinama. Reč je o pedagoškom prilogu u kom Adžić nastoji da objasni i klasifikuje simptome ženskosti, odnosno feminine odlike u procesu kreiranja individualnog identiteta muškaraca. Pomnim čitanjem ovog članka, uz odgovarajući osvrt na naučni i kulturnoistorijski kontekst Adžićevog vremena, autor nastoji da obuhvati različita značenja pojma „muškarci sa ženskim osobinama“, kao i da istakne narativne postupke putem kojih Sreten Adžić uspeva da inkorporira moderna shvatanja prirode homoerotske i homoseksualne želje. Iako Sreten Adžić polazi od teze da muškarci sa ženskim osobinama predstavljaju abnormalnu fiziološku pojavu, u radu ćemo nastojati da predstavimo i progresivne i patrijarhalno konzervativne pretpostavke Adžićevog poimanja maskuliniteta i ženskosti.
Politike sećanja, feminizam i solidarnost nakon sukoba u bivšoj Jugoslaviji
Deana Jovanović
Apstrakt: U ovom radu ukazujem na ideju solidarnosti u feminističkim pristupima suočavanju sa prošlošću nakon konflikata u bivšoj Jugoslaviji. Sugerišem da solidarnost igra veoma važnu ulogu u promišljanju moralne odgovornosti kao i feminizma, te ukazujem na to da bi feministički pristupi ‘uočavanjima’ trebalo da uzmu u obzir koncept Drugog konstruisanog unutar kategorije roda. Literatura koja se bavi feminističkim pristupima ‘suočavanju’ do sada ovaj aspekat nije razmatrala. Različitosti između žena ilustrovane su kroz analizu drugačijih narativa sećanja žena u Srbiji koje su na specifične načine bile povezane sa konfliktima. U zaključku nudim mogućnost da bi kompleksnosti, kao i dijalog između različitih Drugosti unutar istog kolektiva i kategorije roda, morale biti uključene prilikom razmatranja ideje o solidarnosti u kontekstu suočavanja sa prošlošću, u cilju konfrontiranja različitim (političkim) paradigmama isključivanja u Srbiji.
Nacionalna zajednica, rod i popularna reprezentacija: teorijski okviri
Marija Grujić
Apstrakt: Tekst predstavlja tematski pregled mogućih okvira za izučavanje odnosa između nacionalnog pripadanja i rodnih reprezentacija. Ova tema je u svetskoj literaturi dosada bila zastupljena u velikoj meri, ali uglavnom na primerima izučavanja ekstremnih manifestacija nacionalizma, uz prisustvo očiglednog nacionalističkog nasilja. S druge strane, pojam rodnih reprezentacija, kao i kulture uopšte, kod većine teoretičara baziran je na proučavanju takozvane visoke kulture, intelektualnog ili zvaničnog diskursa. Pojedini autori ukazuju na važnost uključivanja i sfere neformalnog, zabavnog i popularnog u oblast proučavanja nacionalizma. Majkl Bilig, kao i Tim Edensor, ističu značaj uočavanja i analiziranja takozvanog banalnog nacionalizma, a Edensor insistira na uticaju popularne kulture kao glavnog medija preko koga se širi doživljaj pripadanja nacionalnoj zajednici. U tom smislu, Edensor ukazuje na jedan od čestih nedostataka savremenih teorija nacije, odnosno na tendenciju da se kultura uvek zamišlja kao „visoka”, elitna i „“intelektualistička”, pri čemu se zanemaruje sfera svakodnevnog, polje zabave i drugih svakodnevnih ljudskih aktivnosti, koje takođe konstituišu nacionalni identitet. Druga vrsta teorijskog okvira odnosi se na prožimanje rodnih reprezentacija, a pre svega reprezentacije žena, i nacionalne homogenizacije. Na neki način, ovaj teorijski okvir izvire iz prethodnog, jer podrazumeva da se nacionalna svest gradi preko konstrukcije određenih simbola, pri čemu feminističke autorke uvode momenat rodno informisane kritike u izučavanje nacije, i ukazuju na koje sve načine sama reprezentacija žena čini kontroverzan, ali neizbežan deo projekta građenja svake nacionalne zajednice.
